100 година од оснивања Апотекарске коморе
Апотекарска комора Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца основана је Уредбом Министарства народног здравља од 31. јануара 1925. године, која је ступила на снагу објављивањем у Службеним новинама 21. фебруара 1925. године. Оснивање Коморе представљало је кључни корак у институционализацији апотекарске професије у земљи, успостављајући професионални оквир за регулисање чланства, надзор над апотекарском делатношћу и унапређење стручних и етичких стандарда фармацеута. Овим је формално успостављена институција са седиштем у Београду, чији су основни задаци обухватали заштиту и унапређење интереса сталне апотекарске заједнице, очување части и угледа апотекарског сталежа, као и неговање професионалне дисциплине унутар саме професије.
Идеја о стварању сталне сталешке институције, која би регулисала апотекарску делатност и штитила права и интересе њених чланова, произашла је из иницијативе Српског апотекарског друштва, исказане на Конгресу апотекара 25. септембра 1922. године на Палићу код Суботице. Овај корак поставио је темеље професионалног и етичког развоја фармацеутске професије у Краљевини СХС.
У периоду након Првог светског рата, Краљевина СХС суочавала се са бројним изазовима, како социјалним, тако и економским. Земља је била дубоко подељена по степену развијености здравствене службе – док су поједини региони располагали развијеном инфраструктуром и мрежом апотека, други су значајно заостајали. Ови друштвени и економски фактори снажно су утицали на потребу за успостављањем Апотекарске коморе, јер су отежавали уједначен развој фармацеутске делатности и организацију професионалног тела које би регулисало струку и штитило интересе њених чланова. Овакво стање утицало је на бројна неслагања унутар апотекарског сталежа, али и сукобе са другим професионалним и трговачким удружењима.
Потреба за постојањем Апотекарске коморе проистекла је из различитих схватања фармације – са једне стране као комерцијалне делатности, са друге као неизоставног дела здравственог система. Управо та разлика у перцепцији изазивала је напетости унутар саме професије, али и у односима са другим стручним и трговачким удружењима. Посебан спор постојао је са Трговачком комором, која је настојала да апотеке третира као трговачке радње, док су апотекари истицали да апотеке припадају здравственом систему и да њихово регулисање у оквиру здравствених стандарда гарантује квалитет лекова и етичко поступање. Бројне представке незадовољних апотекара стизале су Министарству народног здравља све док проблем није решен доношењем Уредбе о Апотекарској комори, којом су апотекари постали чланови искључиво Апотекарске коморе, док је њихово претходно чланство у регистру Трговачке коморе укинуто, чиме је јасно дефинисана професионална самосталност и надлежност Коморе.
Апотекарска комора је била организована у два одсека:
A – Одсек шефова апотека и
Б – Одсек апотекарских сарадника.
Чланство у Комори било је обавезно за све шефове јавних и заводских апотека, као и за апотекарске сараднике са правом самосталног руковођења апотеком. Управу Апотекарске коморе чинили су председник, два потпредседника и 12 чланова управног одбора. Седиште Коморе било је у Београду, где је функционисао и Дисциплински суд од 1926. године.
У Министарству народног здравља 1. новембра 1925. године пребројани су гласови и утврђени резултати спроведених избора за чланове управног одбора Апотекарске коморе. За чланове управног одбора Апотекарске коморе изабрани су: Душан Јанковић из Београда, др Лука Панић из Београда, Густав Михел из Београда, Сима Протић из Београда, Светислав Предић из Београда, Коста Антонијевић из Београда, Миливоје Мољац из Великог Бечкерека, Влада Југовић из Новог Сада, Славко Цимерман из Загреба, Јово Огочевић из Сарајева, Никола Бонети из Сплита и Рудолф Рамор из Љубљане. Осим ове листе Душана Јанковића, постојала је и листа Велимира Карића.
У управу одсека A ушли су: председник Душан Јанковић из Београда, Славко Цимерман из Загреба, Димитрије Николић из Београда, Радомир Стојић из Београда, др Спира Влаја из Београда, Јован Викторовић из Београда, Милан Живковић из Београда, Влада Југовић из Новог Сада, Миливоје Мољац из Великог Бечкерека, Рудолф Рамор из Љубљане, Никола Бонети из Сплита и Јово Огочевић из Сарајева.
У управу одсека Б ушли су: Милош Кардаковић из Београда, Дане Храниловић из Загреба, Божидар Кремић из Београда, Миодраг Марковић из Београда, Мошa Конфино из Београда, Никола Бељански из Београда, др Никола Николић из Београда, Вилим Керсхбаум из Земуна, Јосип Хофман из Загреба, Милош Беркеш из Загреба, Срећко Лепедер из Марибора и Фрањо Карготић из Сплита.
За управу одсека A постојала је још једна кандидатска листа, чији је носилац био Густав Милер, док је за управу одсека Б била само једна листа, која је добила довољан број гласова.
Чланови Апотекарске коморе могли су бити: редовни, ванредни и почасни.
Редовни чланови Одсека A морали су бити сви шефови јавних и управних апотека, било да су власници, закупци или одговорни руководиоци.
Редовни чланови Одсека Б морали су бити сви дипломирани сарадници јавних и управних апотека.
Магистри или доктори фармације – универзитетски професори, уредници стручних листова, учитељи приватних школа, државни чиновници грађанског и војног реда и чиновници Коморе могли су бити редовни чланови Одсека A или Б према својој слободној вољи.
Ванредни чланови Одсека A и Б могли су бити магистри или доктори фармације који су вршили саветничку функцију, a који су били у непосредној или посредној вези са самим апотекарским позивом, као и чланови других корпорација (нпр. лекарске, осигурање радника, комерцијалне и индустријске установе итд.).
Почасним чланом могла су постати она лица која су за фармацију или Комору имали посебне заслуге, као и они заслужни апотекари које Комора предложи.
Из чланства су били изузети магистри или доктори фармације који су се посветили искључиво дрогеријској делатности. Сви редовни и ванредни чланови морали су бити држављани Краљевине СХС.
Друга Уредба о Апотекарској комори Краљевине Југославије
Друга Уредба о Апотекарској комори од 9. јануара 1931. године, која је ступила на снагу 17. јануара 1931. године, ојачала је организациону структуру и прилагодила се територијалној подели Краљевине Југославије. Промене које је донела трансформација из Краљевине СХС у Југославију 1929. године, са територијалном поделом на бановине, захтевале су успостављање јасне територијалне структуре Коморе ради ефикасне координације рада апотекара у регионима са различитим нивоом развијености. Све до доношења јединственог Закона о апотекама, до 1930. године, у Краљевини СХС, a од 1929. у Краљевини Југославији, важили су неуједначени прописи о апотекарској делатности, који су у појединим деловима земље били на снази још од 1918. године.
Увођењем Закона о апотекама и надзору над прометом лекова 1930. године, Комора је добила правни оквир за регулисање рада апотека, издавање концесија, надзор над апотекарским сарадницима и заштиту професионалних интереса својих чланова. Интеграција Министарства социјалне политике са Министарством народног здравља, додатно је ојачала надзор над апотекарском делатношћу, док је централизована администрација омогућила униформну примену стандарда у целој држави.
Уредба о Апотекарској комори из 1931. године детаљно је регулисала чланство и управљачку структуру, чиме је потврђена њена улога као струковног и професионалног удружења фармацеута.
Обавезни чланови коморе били су: шефови јавних апотека, било да су били власници, закупци или одговорни руководиоци, као и апотекарски сарадници који су доктори или магистри фармације.
Добровољни чланови Коморе и њених секција могли су бити: доктори или магистри фармације који су били универзитетски професори, уредници стручних листова, пензионисани апотекари, доктори или магистри фармације, државни чиновници грађанског и војног реда и стручни чиновници Коморе, као и шефови болничких апотека, шефови апотека у уредима за осигурање радника и шефови апотека здравствених задруга. О њиховом пријему одлучивала је управа. Чланови Коморе и њених секција морали су бити држављани Краљевине Југославије и држављани страних држава, али југословенске народности, на предлог Управе и по одобрењу министра социјалне политике и народног здравља.
Уредба је прописивала активно и пасивно изборно право за све чланове коморе, али је to право било ускраћено појединцима под старатељством, онима који су изгубили грађанска права, или онима који су дисциплинским поступком привремено изгубили право управљања апотеком. Ове одредбе наглашавају етичке и професионалне стандарде, чиме је додатно оснажен углед и ауторитет коморе.
Управу коморе чинили су: председник, потпредседник, 10 чланова управе и 10 заменика из редова власника, односно шефова апотека и по 5 чланова и заменика чланова из редова апотекарских сарадника. Мандат чланова Управе коморе трајао је 3 године. Комора се делила на секције по бановинама, a сви апотекари и апотекарски сарадници унутар једне бановине чинили су секцију Апотекарске коморе за ту област. Посебно место заузимала је секција за подручје Управе града Београда, где су сви апотекари били организовани у засебну целину. У изузетним случајевима, када је to било практичније или нужно због мањег броја чланова, апотекари из две или више суседних бановина могли су се удружити у једну заједничку секцију. Оваква организација омогућила је ефикасније функционисање Коморе, као и равномерну заступљеност апотекара из различитих делова земље.
На основу нове Уредбе о Апотекарској комори, њена управа је давала мишљење Министарству социјалне политике и народног здравља о потреби отварања нових јавних апотека и регистровању апотека према Закону о апотекама и надзору над прометом лекова. Ове промене су омогућиле да Комора постане не само професионално, већ и територијално организована институција, способна да одговори на потребе становништва, унапреди етичке и стручне стандарде и одржава дисциплину унутар професије, чак и у околностима значајних регионалних разлика и социјално-економских изазова.
Након смрти првог председника Апотекарске коморе Краљевине Југославије, Душана Јанковића, на седници управе Апотекарске коморе одржане у јуну 1933. године изабран је нови председник, a дотадашњи потпредседник Славко Цимерман, апотекар из Загреба.
На наредним изборима нове управе Апотекарске коморе, одржаним 3. јуна 1934. године, након пребројавања гласова од стране председника Вишег дисциплинског суда Апотекарске коморе, за председника управе поново је изабран Славко Цимерман, док су чланови управног одбора, као представници бановина и градова, постали: Светолик Трајковић, Димитрије Николић и Милош Каракашевић из Београда, Миливоје Мољац из Великог Бечкерека, Душан Кедровић из Крушевца, Иво Видмар из Марибора, Иво Вранић из Сарајева, Нико Бонетић из Сплита, Димитрије Јовановић из Скопља, Милан Радочај из Бање Луке и Нико Јежић из Дубровника.
Апотекарски сарадници, при Апотекарској комори у Београду, формирали су своју управу на челу са председником Николом Кекићем из Загреба.
Нова структура управе поставила је темеље за организован рад коморе у наредном периоду, осигуравајући равнотежу између власника апотека и сарадника, као и заступљеност свих важних региона тадашње државе.
Од оснивања, Комора није била само административни орган, већ институција која је очувала контролу квалитета лекова, унапредила етичке стандарде и усмерила професију ка здравственим потребама друштва. Систем концесија и дисциплински надзор обезбедили су сигурно и конкурентно тржиште, јачајући поверење јавности у апотекарску професију.
По завршетку Другог светског рата, у просторијама Коморе основан је Јединствени народно-ослободилачки фронт апотекара ради организовања рада апотека и обезбеђивања основних сировина за израду лекова.
Дана 24. фебруара 1997. године основана је Фармацеутска комора Србије, као једина комора здравствених радника која је постојала пре доношења Закона о коморама здравствених радника из новембра 2005. године.
Данас Фармацеутска комора Србије не представља само чувара професионалног интегритета и етичких стандарда, већ и симбол континуитета традиције и стручности у апотекарству, надахњујући нове генерације фармацеута и трајно доприноси очувању и унапређењу здравља грађана Србије.
Обележавање стогодишњице Коморе истиче њен историјски значај и дубок утицај на унапређење фармацеутске професије и здравственог система.
